Umuntu Ngumuntu Ngabantu

Tekst koji sledi napisao je moj prijatelj Miroslav Tadić, sa kojim često provodim vreme u višečasovnim diskusijama o boljem i kvalitetnijem životu, a nastao je kao odgovor, komentar i dopuna na prethodni tekst koji sam napisao Pronađi svoju istinu. Sagledajte potragu za istinom iz jedne drugačije perspektive!

Miroslav Tadić:

Prošlo je već pet dana od kako sam prvi put pročitao tekst Pronađi svoju istinu. Jedan od razloga zbog kojih mi je bilo toliko teško da odgovorim jeste i taj što sam prethodnih dana prilično intenzivno razmišljao o istoj temi, pokušavajući da dođem do određenih odgovora i da postavim stvari na pripadajuće mesto u svojoj glavi. Uspeo sam da prepoznam pronalaženje sopstvenog puta, sopstvene istine i sistema vrednosti kao nešto što bi trebalo da bude prioritet svakom ko želi da spozna granice svog razvoja i napretka. Međutim, pojedine stvari su mi delovale prilično kontradiktorno. Naime, koncept “sopstvene istine” zvuči pomalo usamljeno, jer to znači raditi stvari skoro isključivo onako kako mi mislimo da treba, bez razmišljanja o tome kako utičemo na ljude oko nas. A čovek je društvena zverka. Od početka nastanka društva razvili smo pripadnost nekom plemenu. Takođe, savet da treba suditi na osnovu rezultata je ispravan i potreban, ali nije i dovoljan. Svako ko je u stanju da sudi sam o svojim odlukama i akcijama je neko ko već živi i funkcioniše po sopstvenoj istini, a ne neko ko je tek traži. Na ovom mestu za mene nastaje paradoks – kako pronaći svoju istinu i živeti po njoj, a ne biti izbačen iz plemena? Kako živeti sopstveni život po principima koje sami definišemo, a ne biti sam u tom pohodu?

Evo na šta zapravo mislim. Sve što radimo u životu, do određene starosne granice radimo zato što nam je neko tako rekao. Kada počnemo da postajemo svesni razlike između onoga što nam prija i ne prija, počinjemo i da odlučujemo za sebe i da radimo stvari za sebe. Kada dođe do neslaganja između onoga što mi želimo za sebe i što ljudi oko nas žele za nas, logično je da postupimo onako kako mi smatramo da treba. Problem nastaje ukoliko naša odluka vezana za sopstvene akcije posredno izazove bol nama bliskim osobama. Još je veći problem ukoliko su u pitanju nama najbliži: braća i sestre, partneri, roditelji, prijatelji. Postoji realna šansa da povredimo ljude koji su nam dragi samim tim što jesmo. Siguran sam da je velika većina nas iskusila slično iskustvo barem jednom u životu. Dešava se, ponekad, i da svoje odluke promenimo ili modifikujemo dovoljno da nekog drugog ne bismo povredili, a kao rezultat sami ne ostanemo do kraja srećni rezultatom.

Prava enigma ovde je zapravo u kojoj meri zaista nešto radimo za sebe. Ako smo vaspitani po određenim pravilima – na koja skoro uopšte nismo mogli da utičemo – i ako smo danas kompletne osobe zahvaljujući tim pravilima, da li uopšte možemo da pričamo o “sopstvenoj istini”? Na sreću, možemo, ali potpuni odgovor jeste pomalo paradoksalan, kao što sam već nagovestio ranije. Sve što radimo, radimo za sebe, ali zbog drugih! Postoji Zulu izreka koja jako dobro ilustruje moju poentu: “umuntu ngumuntu ngabantu”; može se prevesti sa: “čovek je ono što jeste kroz druge ljude”. Ili rečima Karla Gustava Junga: “Potrebno mi je “MI” da bih ja bio ja”.

Ovo nikako ne znači da stvari treba da radimo kako drugima odgovara, kao što ne znači da treba da namerno radimo stvari koje povređuju druge. Ljudi oko nas pomažu da sebe definišemo kao osobe. Drugim rečima – mi definišemo sebe kroz pripadnost nekom plemenu (ili plemenima, jer u savremeno doba ih imamo više). Svi mi od rođenja pripadamo nekom porodičnom plemenu. Kako se razvijamo, tako svesno ili nesvesno stupamo u nova plemena – drugari iz škole, saigrači s treninga, kolege sa posla, ekipa s basketa, društvo za kartanje,sopstvena porodica… Naše akcije mogu biti odraz onoga što jesmo ili onoga čemu težimo, ali uvek su odraz ljudi kojima dozvoljavamo da budu deo našeg života. Upravo je ovo uzrok svih naših strahova – ne da ćemo izneveriti sebe, već da ćemo izneveriti ljude oko sebe. Sve naše akcije utiču na naš status u društvu, u našem plemenu, ali su isto tako delimično i uzrokovane uticajem plemena.

Ako probamo da odgovorimo na pitanje “zašto radimo to što radimo” i dopremo dovoljno duboko, doćićemo do zaključka da spoljni faktori imaju više uticaja nego što smo spremni da priznamo. Zašto želim da smršam? Da bih bio zdraviji, pa ću se posredno osećati bolje, što će mi popraviti samopouzdanje, što znači da ću imati više hrabrosti da izlazim, upoznaću više ljudi, a time ću povećati sebi šanse da steknem puno prijatelja, možda upoznam nekog ko će mi možda biti partner, jer je mom plemenu to bitna stvar, i ako nađem partnera neću biti izbačen iz plemena, znači bezbedan sam! Zašto želim da zaradim pare? Zato što je u mom plemenu to pokazatelj uspeha, zato što na taj način podižem sebi ugled među ostalim pripadnicima plemena, tako se osećam sigurnije, posredno povećavam sebi šanse da nađem partnera, što mi još više podiže ugled u plemenu, a što se više uzdignem veće su šanse da preživim. Zašto želim da nađem sopstvenu istinu? Zato što će me to izdvojiti od ostatka plemena, zato što se osećam posebno, u kontroli sam jer ne moram nikog da pitam za dozvolu, zato što sam moć stavio u svoje ruke, što mi automatski podiže status ne samo u mom starom plemenu, nego i u drugim plemenima, što znači da sam u mogućnosti da nađem prijatelje i partnere bilo gde, mogu da zaradim pare kako hoću jer sam kreiram uslove, mogu da kreiram svoje pleme i time osiguram sopstvenu egzistenciju.

Probajte sami da postavite sebi neko pitanje koje počinje sa “Zašto…” i probajte da vidite da li ćete dobiti odgovor koji neko pre vas nije već definisao. Odjednom “kreirajte svoju istinu” postaje “kreirajte svoje pleme”. Jer šta god da radimo, i koje god odluke da donesemo, neminovno ćemo uticati na živote ljudi s kojima dolazimo u kontakt. To, na žalost, ponekad znači neslaganje sa roditeljima, svađa sa partnerom, razilaženje s prijateljima… Teži deo cele priče jeste naučiti da prihvatamo stvari na koje ne utičemo. Kako će neko odreagovati na našu odluku ili akciju je isključivo u rukama tog nekog. Ono što treba da nam bude vodilja je iskrenost prema sebi, jer jedino na taj način možemo biti iskreni i prema drugima. Negiramo sebe tako što ne dopuštamo pojedina iskustva u svoj život samo zato što mislimo da ćemo nekoga povrediti.

Kako izbeći eventualno povređivanje drugih ljudi? Nikako. U idealnom svetu time se ne bismo opterećivali uopšte, jer svako je odgovoran za svoje emotivno stanje. Jedino čemu možete da se nadate jeste da će vas prijatelji razumeti, a roditelji podržati u svakoj vašoj odluci. Svako ko vas ne shvati – pa, možda ne zaslužuje da bude deo vaše stvarnosti. Ne dozvolite da se vaše pleme ispreči na putu traganja za sopstvenom istinom. Dostignite svoj maksimum. Kreirajte svoje pleme.

Komentari

comments

2 thoughts on “Umuntu Ngumuntu Ngabantu”

  1. Ja zivim u NS i srecan sam zbog toga sto postoji neko ko isto razmislja kao ja.
    Mislim da bi trebalo da se druzimo i uzivo :)
    U svakom slucaju mislim da imam sta pametno od tebe da naucim

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>