Houston, we have a problem

Konflikti među ljudima najčešće nastaju u nedostatku komunikacije, odnosno nemogućnosti potpunog razumevanja. Nemogućnosti da se razumeju i shvate istinski motivi, potrebe i razlozi određenih akcija i projekcija. Akcija u prošlosti i projekcija budućnosti.

Svi smo mi različiti, i svi potpuno drugačije vidimo svet oko sebe. Jednu te istu stvar 10 ljudi će opisati na 10 različitih načina. Dakle, svako ima svoju prizmu.

Svet koji vidiš, vidiš samo ti.

Um je izuzetno kompleksan, i ne samo to, nego on nikada nije statičan. Uvek se menja! Konstantno prolazi kroz različite transformacije, adaptira se novim situacijama. Zbot toga, kada pričaš sa nekim o nečemu, posebno o delikatnim temama, velika je verovatnoća da dođe do konflika zbog razmimoilaženja u idejama i nemogućnosti da se sagleda, i u potpunosti shvati (kreativna empatija), perspektiva onog drugog.

Ponekad svojim sagovornicima ja to objašnjavam ovako:

Zamisli arhitektu, koji godinama unazad gradi jednu izuzetno kompleksnu strukturu – taj arhitekta si ti, a ta kompleksna struktura je tvoja ideja o nečemu. Struktura konstantno evoluira, prolazi kroz različite transformacije, i postaje sve bogatija sadržajem. Svaka etaža te strukture je specifična na svoj način, i razlikuje se od prethodne i sledeće.

Kada uđemo u neku diskusiju, mi želimo da pričamo o strukturi. Ali struktura ne može da se ispriča. Kako nekome možeš da ispričaš “zgradu”? Ona mora da se vidi, da se oseti, kako bi se u potpunosti doživela, ali čak i tada, ti ćeš je doživeti na svoj način, neko drugi na svoj. Jer ćeš to iskustvo u svoj um uneti kroz svoju prizmu upoređujući ga sa mnoštvom tvojih već izgrađenih struktura, jer moraš da je smestiš na odgovarajuće mesto.

Ti pričaš nekome o svojoj strukturi, ali ono što zapravo radiš je da opisuješ samo njene delove. Na primer, opisuješ samo jednu prostoriju u okviru te kompleksne strukture, ili čak uspevaš u tome da opišeš jednu etažu. Ali to nije tvoja čitava struktura. Čak i ako te neko zaista “čuje”, što se danas događa vrlo retko :), čuće samo jedan deo priče, samo jedan deo tvoje istine. Jer nedostaju delovi slagalice da bi se videla čitava slika.

Međutim! Da, postoji i međutim.

Stvari nisu baš ni tolike jednostavne. Nije svako svestan da struktura uopšte postoji, niti da je krenuo u njen virtuelni obilazak, a naravno postoji i slučaj kada je struktura nepotpuna ili stoji na vrlo lošem – labavom – temelju.

U tom slučaju, treba li se uopšte upuštati u diskusiju? Zavisi od motiva.

Ako je motiv “Hej, želim da testiram ovo i vidim da li uopše može da funkcioniše ova struktura ili njen deo u mom subjektivnom svetu tako što ću dokazati da mi donosi konkretne i koriste rezultate, ne samo za mene, već i druge” – go for it! Zašto da ne, testiraj je, prezentuj je nekome. Istraži je kroz diskusiju. Produbi je, osvetli i dodaj nove detalje u nju, ako ima smisla to raditi.

Ako je motiv “Hajde da se dokažem i pokažem kako ja znam”, a pritom ti je struktura klimava ili nepotpuna, vodiš mrtvu trku sa samim sobom. Jer nema šta da se dokaže. Takva diskusija može samo da te iscrpi, frustrira i izbaci iz tvog vrtloga pozitivne energije.

Ono što ja radim kada nisam siguran u svoje fiks ideje je da konstantno testiram. Testiram sebe. Želim da vidim koliko ideja, koja se sada lagano oblikuje u moje uverenje, može daleko da me odvede. Želim da vidim vrlo jasne benefite njene upotrebe. Ako mi ne služi, odbaciću je, odnosno na njenom mestu ću izgraditi drugačiju strukturu misli / ideju koje će mi bolje služiti.

To testiranje sastoji se iz mnogo razgovora sa samim sobom. Pre svega SOBOM!

Prvo moraš da budeš u stanju da samog sebe razumeš, da sa lakoćom pre svega sebi objasniš neku ideju, jer tek kada razumeš tada možeš i da koristiš. Da bih to postigao, postavljam sebi mnogobrojna pitanja, ponekad do iznemoglosti. Zašto, na koji način, ko, šta, koliko, kada….

Ja uživam u tome da umorim svoj um pitanjima. Ne odustajem i ne prihvatam odgovor “ne znam”. Načio sam da moje “ne znam” uvek pokušava da prikrije “znam”, koje ne želim da znam :D

Zato forsiram sebe. Želim da odem korak dalje u sopstvenom odgovoru. Kažem sopstvenom, jer pre svega želim da razumem sebe. Taj odgovor ne mora biti tačan, ali je moj. Ako ništa drugo, rezultat će biti da znam više o sebi.

Zatim istražujem. Čitam, čitam i čitam. Volim da sagledam ideju kroz mnoštvo različitih perspektiva. Ali, naravno, odaberem uvek onu koja mi najviše služi :)
To može biti vrlo nezgodno. Jer sebe možeš lako prevariti. Želiš da ostaneš u zoni komfora i zato prihvataš određenu ideju. Zato uvek treba da postaljaš pitanja, pitanja i pitanja, i tako do besvesti.

Priča nikada nije završena. Stvari nikada nisu gotove. Stalno se menjaš. Stalno si u pokretu. Stalno učiš.

U trenutku kada staneš – umireš.

Na kraju, ideje su i dalje samo ideje. Stvari koje vidiš, vidiš samo ti. Prati svoje srce, prati svoj osećaj i veruj da bez obzira na to što vidiš možda samo jednu stepenicu ispred sebe, sledeća će se pojaviti onog trenutka kada zakoračiš. Svi mi imamo različite puteve koji vode ka jednom istom cilju.

Moraš da kreneš svojim.

Da li si još uvek tu?

Komentari

comments

5 thoughts on “Houston, we have a problem”

  1. Zdravo Gorane! Drago mi je što sam “naletela”na tvoj blog -ma nisam naletela to je ZP.Hvala ti ovo je super mada nisam još sve uspela da pročitam.Pozdrav iz najlepšeg grada N.Sada.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>